Arabba (i Korvara)

Konkretno, do hotela sam putovao oko 10 sati. To je sa svim pauzama, a ja volim da sednem na kafu i ručak. Uz kafu za poneti i sendviče iz ruke, kažu da može da se stigne i za 9 sati. Put je samo pravo, do poslednjih 80km kada sledi penjanje uz planinu. Hotel sam našao između dva ski sela, Arabe (dobra) i Korvare (vrhunska) koje su međusobno udaljene 10km i pripadaju Dolomitima.

Ski pas, 6 dana- 363e

Ski pas, 3 dana- 206e

Ski pas, 1 dan- 72e

Regularni ski pas pokriva prostor od 1200km staza, uključujući i poznati Sella Ronda tour. To je krug oko planine i iznosi 42km isprepletanih crvenih i plavih staza. Ta kilometraža uključuje i žice, tako da nije toliko strašno. Oko Arabe je i solidan broj plavih staza, a Korvara ih ima još više, tako da je predeo pogodan i za početnike.

Ski instruktor za jednu osobu po času u Arabi- 45e. (Korvara malo skuplja)

Ski instruktor za dve osobe po času u Arabi- 64e. (Korvara malo skuplja)

Na nekim mestima možete uzeti i poludnevni ski pas. Na delu Passo Campolongo (pored mog hotela) on košta 25e, koristi se ili od 9h-13h ili 12h-16h, ali se odnosi samo na staze koje pripadaju tom delu planine. Za mene idealno kad znam da neću skijati ceo dan. Spuštam se do 12:45, potom se izvučem na vrh i pijem kafu, ručam, čitam i oko 2,3 se spustim dole. Na većini žica postoji i cena za jedno izvlačenje gore i ona je 5-7e. Gondole su skuplje. (do 17e) Korisno ukoliko vam se taj dan nešto i ne skija, ali biste popili kafu u oblacima, sa pogledom na dolinu.

Ski oprema 6 dana (skije+pancerice) - 80e

Staze su upeglane, široke, nema uskih prolaza, solidno su obeležene i ima ih mnogo, tako da nije gužva. Utisak mi je da su ljudi kulturni i da skijaju odlično. Imao sam jedan spektakularan pad na nos, sa sve zabodenim vrhom skije u sneg, nakon kog mi je prišao klinac od neke 4 godine koji skija kao da je na snegu rođen i pitao me da li mi treba pomoć. Gospodin. Hotel mi je bio na 800m od žice, što nije lak zadatak sa pancericama na nogama i skijama u rukama, ali zato hotel ima šatl mini bus koji vozi od žice do hotela neprekidno od otvaranja do zatvaranja žice, sa izuzetkom pauze za ručak 11h-13h ali je i tada na poziv. Kapa dole hotelu i saučešće vozaču koji 6,7 sati vozi 800m tamo i nazad.

Smeštaj je kao i svuda. Zavisi od toga koliko platiš. Moj hotel Sella Ronda apart hotel je na samoj magistrali. Neću o cenama i izgledu soba, to sve ima na bukingu. Ukratko, dopalo mi se. Ima i skijašnicu u podrumu, pristojnu, prostranu, grejanje pancerica, sve. Doručak i večera su opcione, uz doplatu. Ne doručkujem pre staze, a za večeru sam i pre puta planirao da istražim lokalnu kuhinju (čitaćete zašto) tako da ne znam kakva je hotelska hrana.

Znam da ima spa. Spa ima dve saune, dva đakuzija, dve kabine sa mlaznicama ledene ili vrele vode, po želji. Sve što treba. Jedino što ne mogu da se otmem utisku da ga je pravio neki bivši profi skijaš, koji jako dobro zna šta je potrebno za oporavak nakon celog dana na stazi, ali ne ceni previše relaksaciju i hedonizam. Sve je funkcionalno, ali nije mesto gde sam poželeo da ostanem par sati, pročitam knjigu, popijem kafu, a to inače volim. Uz to, radi tek od 15h, tako da i u slučaju da ceo dan veje sneg i od skijanja nema ništa, mora se čekati popodne. Ležaljke su onako, nema ih previše, i prilično je mračno. Čim se ja žalim na ovo, znači da mi je bilo dobro.

Rezervišite smeštaj na vreme, što ja nisam uradio, i imaćete priliku da budete u samom centru jednog od dva sela, a to mnogo znači. Araba je dobra, ali ako već birate, odlučite se za Korvaru. Ušuškana je u dolini, sve je u drvetu, ima mnogo restorana, prodavnica, marketa, živa je i svuda stižete peške. Pravi planinski gradić. Jeste nešto skuplja, ali ko ima za Arabu, verovatno ima i za Korvaru. Kad ste na magistrali, vi ste posle 18h mrtvi, ukoliko ne palite kola. Jeste meni do jednog sela trebalo 3 minuta, do drugog 10, ali nije u tome stvar. Problem je što nakon skijanja, vremena provedenog u spa i obilnog obroka, jedini impuls koji imate je da legnete u krevet i tamanite tone čipsa, a greota je, jer je bajkovita Korvara tu iza ugla. Da ne pričam ako neko u ekipi ne skija, ili ako imate malu decu.

Ne svi, ali skoro svi, u selima rade dvokratno. Tako da ako nekim slučajem niste na stazi i mislite da ćete popiti kafu u kafiću ili jesti kasni doručak/rani ručak, to se neće desiti, osim ukoliko ne sednete u neki hotel. (sad ona jedna žica za 5e zvuči smislenije)

To je to što se tiče osnovnih stvari. Za svaku preporuku je.

Zimovanje iz drugog ugla

Arraba pripada regiji Veneto, ali ako biste istraživali Korvaru, koja je na severoistoku Italije, došli biste do odgovora da pripada Južnom Tirolu. Tirol je u Austriji. Ne delim lekcije iz geografije, već samo pokazujem koliki je uticaj austrijske kulture na region. Da li lokalci na to gledaju pozitivno ili ne, ne znam, ali znam da to doprinosi ozbiljnoj raznovrsnosti u hrani i piću, a ja sam ljubitelj oba.

Pice i paste za svaku pohvalu, džabe trošim reči. Priča se da se jela minimum jedna Bafalo margarita dnevno. Kakva god da su, testa nikada ne mogu da me oduševe kao meso, tako da ću se prebaciti na specijalitete za koje sam kompetentniji.

Uticaj Austrije je doneo knedle. To su knedle od hleba koje se mogu služiti u čorbi, što je okej, ali je neuporedivo sa situacijom kada se služe uz gulaš. Dolaze u raznim ukusima, sir, spanać, šunka. Prvi dan sam naručio sa šunkom i jeo sam ih do kraja puta. Kažu ljudi da su i sir i spanać jednako kvalitetni. Vraćam se na gulaš. Gulaš je došao kroz uticaj Mađarske, preko Austrije, do ovog dela Italije. Hvala mu što se naputovao toliko. Juneći je, pravi se sa paprikom, lukom i drugim začinima. Meso je takvo da se seče viljuškom. Služi se sa palentom, hlebom, ili knedlama. Uzmite knedle i probajte ovaj Austro-Ugarski specijalitet u Italiji. Nećete pogrešiti. Kad već uzimate gulaš, uz njega probajte i Lagrein. To je lokalna sorta crvenog vina koje je dovoljno punog ukusa da ga neće zaseniti intenzivan ukus gulaša. Naprotiv, ruku pod ruku se kreću fantastično.

Što se tiče deserta, kao neko ko uglavnom ne voli slatko, nisam puno istraživao. Poželeo sam samo da probam štrudlu sa jabukom, jer se svuda navodi kao jedan od najpoznatijih lokalnih deserta. Top je. Mekana, sočna, posuta cimetom i najčešće se služi prelivena vanilom. Negde preliv, negde sladoled. Znači sladoled. Uz štrudlu su mi ponudili bela vina, Traminac (Gewurztraminer) i Rizling. Traminac su opisali kao slađi, koji ide u paru sa štrudlom, a Rizling kao manje sladak koji donosi mešavinu ukusa. Izabrao sam Rizling.

Špek je lokalna dimljena šunka. Ima ga svuda, na sve načine i mnogo je dobar. U marketu u komadu, u marketu plastificiran, uz kajganu, u knedlama, u pasti, na pici, jedino desert sa špekom nisam video, ali da jesam, probao bih.

Il Bombardino! Nije iz regiona, iz Lombardije je, ali svi na stazi ga piju. Kao što vidite, zanimljivog je izgleda, a priča kako je nastao je još zanimljivija. Navodno je u sedamdesetim godinama grupa skijaša koja se smrzla je uletela u kafić i tražila neko piće da se zagreju. Vlasnik bara je bio pristojan čovek, pa nije poundio čaj, nego je smućkao ono što je imao pri ruci- viski, Zabaglione (krem na bazi jaja) i mleko. Sve je lepo zagrejao i poslužio. Skijaši su probali i uzviknuli „una bomba“. Il Bombardino je rođen. Služi se topao, preliven šlagom, a postoje varijacije kao što su Kalimero (sa šotom espresa), Pirata (rum umesto brendija) i Škotski (sa škotskim viskijem, dimljene arome). Iskreno, meni je bezveze, ali vredi ga probati, zbog priče.

Što se tiče apres-ski aktivnosti, uglavnom sam se držao hrane i pića, ali nisam propustio da odem u Moritzino, kažu najpoznatiji bar u dolini. Stigao sam oko 3 kada je žurka počinjala i otišao oko 18:30h kad je već uveliko pao mrak. Dosta veselih ljudi, dobro piće, energičan DJ i osećaj da si na žurci na 2100metara. Nije loše. Ko pretera, ne mora na skijama nazad, gondola radi do 19h.

Na ovo zimovanje sam išao sredinom januara. U prevodu, dešavalo se da temperatura padne na -15, a opet da sam u kafiću na stazi nekad pio kafu napolju, jer sunce prži. Januar je zajeban i zbog padavina, ali tu sam imao sreće. Jedan dan je padao sneg i bilo je užasno, jer je počeo da pada oko 4 ujutru, taman kad je ratrak završio peglanje staza. Već oko 10 staze su izgledale kao da se na svakih metar i po nalazi po jedan džinovski krtičnjak. Celo prepodne sam presedeo u kafiću i gledao kako se ljudi lome.

To je to. Sledeći put Korvara.